Nenad Milosavljević - NEŠA (GALIJA)

Sve sam u životu uradio da bih se bavio muzikom i fakultet sam upisao da bih svirao.Poučen iskustvom nikako ne pokušavam da deci zabranim da rade ono što žele.

Nišlija sam, iako dvadeset godina živim u Beogradu i volim ga. Mogu da živim i na Marsu, ali ja sam Nišlija. Važna mi je ta pripadnost po rođenju. Tikva bez korena nije nikakava tikva, kaže Nenad Milosavljević, alijas Neša "Galija", koji je Glas ugostio u svom omiljenom kafeu u Šantićevoj ulici.

- Ovaj džez klub postaje moj omiljeno mesto, kulturna svirka i ne dolaze varvari. Njima je ovde dosadno, na moju sreću... Dolazi neki fin i kulturan svet - u početku razgovora kaže Neša.
- Činjenica je da sam iz Niš, roditelji su mi tam, brat, svi moji... Ja sam jedini koji je napustio grad. Nisam kriv što je takva konfiguracija diskografskih kuća i medija i, ako hoćeš nešto ozbiljno da radiš, moraš da si u Beogradu.

Sve sam u životu uradio da bih se bavio muzikom. Upisao sam fakultet da bih svirao. Kad studiraš, imaš vremena da vežbaš, ne moraš da radiš. Jer, ako radiš, vraga ćeš da sviraš, neko tamo beleži da li si došao na posao ili nisi. Tako sam ja studirao samo da bih vežbao. Zahvaljujući Fakultetu zaštite na radu, ja sam u muzici postigao to što sam sada.

Cela porodica mi je "duvanska" - tata, mama, deda, brat, jedini ja izrod koji nije radio u Duvanskoj industriji. Kada sam počeo da se bavim muzikom, nisu na to gledali blagonaklono. Jedina asocijacija na muziku bila im je - kafana. U to vreme zanimanje je bilo doktor, inženjer, pravnik, a muzičari su bili kategorija " jadan on..."

Ćale je gledao da me zbrine što pre pošto, priznajem, nisam bio sjajan đak. Bio sam uvek pomalo zanesen, odsutan. Imao sam neki svoj film i često ga furao, totalno isključenje.

Kad danas moja deca pokušavaju da budu odsutna, nerviram se. Jana će ove godine napuniti 15, sin Luka ima 12, najmlađi Žarko tri.
Poučen iskustvom koje sam imao sa svojim roditeljima nikako ne pokušavam da im zabrani da rade ono što hoće... Neću im braniti da se bave onim što žele. Voleo bih da odaberu nešto što može duhovno da ih nadgrađuje, a ne razgrađuje. To je način na koji pokušavam da ih usmerim, ali čovek sam mora da se izbori.

Lako nije, uče da postanu ljudi. Njihov jedini zadatak je učenje, kroz školovanje, kroz život, i oni taj zadatak treba da obave vraški dobro ako žele da im bude bolje.
Navikli smo da vaspitamo decu i brinemo o njima na način na koji su naši roditelju brinuli o nama. I kad im je trideset godina, brineš o njima i misliš imaju li za hranu, tu su posle i njihove žene, muževi, deca, brige... Mislim da dolazi vreme kada će se stepen samostalnosti uvesti sa punoletstvom.

Frajer je onaj koji ima rezultat. Nije rezultat uslov za pravo, već su to dve komponente jedne stvari. Da bi mogao da mi prigovoriš, moraš da mi pokažeš rezultat svog posla. Ako je to škola, znači što "drskija to odličnija". Kada mi je ćerka rekla da su testovi pokazali da ima natprosečnu inteligenciju, umalo je "nisam ubio". Pitala je: Zašto se ljutiš tata? Pa kako zašto? Teraš me da ti plaćam nastavnika matematike, bar da si glupa da mi nije žao. Ovako to mogu da shvatam jedino kao zezanje.

Supruga Stanislava, mlađa je 18 godina i druga je Nešina žena.

- Upoznali smo se kada sam radio muziku za lutkarsku predstavu u Nišu "Lepotica i zver". Onda ništa, rez. Meni se desilo šta se desilo i kada smo se ponovo sreli, krenula je priča... Ispričao sam da mi se brak nažalost raspada, da živim sam, ali da ih dalje posećujem i da smo prijatelji zbog dece i svega... Tako je krenulo, spontano...

Jana i Luka žive sa majkom, često dolaze kod mene. Skupimo se i zezamo... Sigurno im falim, ali je bitno da postoji prijateljstvo u svim segmentima... Bitno je ići čista srca u sve, onda nemaš nepremostiv problem. Jana i Luka su već veliki, imaju svoje društvo. Nemam previše vremena za njih jer užasno puno radim i svestan sam da su gladni mog prisustva, moje ljubavi i žao mi je što nemam više energije nego što ja imam... Suština nije da ti treba nešto, već u tome da se hraniš ljubavlju, jedino ona daje nenormalnu snagu da izdržiš u svakom problemu jer ništa nije lako.

Živim u skladu sa sobom. Nije teško biti normalan samo treba da jesi normalan. Ja sam totalna anti zvezda, ne bavim se ovim da bih bio slavan, popularan. Ne volim da pričam o sebi, to mi je kao da sam skinuo gaće. Relaksira me da idem i na pijacu. Meni je užitak kupovina na Bajloniju. Čak sam i pre promocije otišao do pijace po tri vezice mladog belog luka, nestalo mi, pa tek onda pred novinare.

Meni je najlepše kad se pogase svetla, svi u kući odu na spavanje, a ja stavim slušalice, uključim kompjuter, uđem u svet muzike i ne primetim da je svanulo. Suština mog života je muzika, nije potrebno da me niko osuđuje na smrtnu kaznu, neka mi samo ne da instrument - i ja ću uginuti...

Soća je kriv za sve

Nastavnik muzike Sotirov, koji me je jako voleo, prvi mi je pokazao da muzika može da se bavi i slikarstvom i ne mora da se svodi na puko uveseljavanje. "Crtao" Smetaninu "Vltavu" i pokazao mi kako je Bah povezao intergrale i harmoniju. To je čitav jedan svet. E, sve te stvari sam naučio od nastavnika Soće. Tada sam shvatio da je muzika poseban način govora i da se muzikom mogu ispričati neke priče koje ne mogu rečima.

Idi, vodi i zavoli

Prvi put sam video balet kada je u Nišu gostovao Boljšoj teatar, otišao sam zato što je Boljšoj naširoko poznat, pa makar bio i balet. Bio sam oduševljen. Ukapirao sam koliko je to veliko jer sve što sam do tada video na TV bilo je bezveze. Isto je bilo i kada sam gledao snimak sa Dana baleta u Beogradu. Koliko mi je zadovoljstvo bilo videti to u Beogradskom dramskom, i sofijski ansambl, francuski iz Liona, a na televiziji to izgleda dosadno...

Uspešni nisu komplikovani

Uspešni ljudi nisu komplikovani. To sam shvatio kada sam upoznao Boba Dilana. Pričali smo najnormalnije, kažem da je moj idol, što stvarno i jeste... Upoznali smo se 1990. godine kada smo kao predgrupa svirali na njegovom koncertu ovde u Beogradu. To važi i za Džoa Kokera koga sam upoznao 1983. Svi veliki ljudi su savršeno jednostavni. Toliko pristupačni da se šokiraš. Nama su te fame nametnuli ovi "varvari", da je to kao nešto nenormalno, oni "stvaraju", "kreiraju", umetnici su. Svi su veliki ljudi veliki jedino zato što su jako zaljubljeni u svoj posao i vole to što rade..

Pamti me po nadimku

Potpuno mi je normalno da me pamte po nadimku. To je kod naših muzičara često, kao Bora "Čorba" ili Žika "Zana", jedino Bregović nije Goran "Dugme".